JOVAN S. PLAMENAC (1873-1944.),
vođa Božićne pobune, predsjednik crnogorske kraljevske vlade u egzilu (1919-1921/1925.)

’’Pored svih zločina koje je Crnoj Gori učinila i čini Karađorđevića Srbija, ovih dana ona je učinila i opštoj srpskoj stvari jedno strahovito izdajstvo, najveće od Kosova. Pašić-Trumbić-Vesnić, delegati Srbije na Konferenciji Mira u Parizu: ne priznaju Crnoj Gori Skadar (...) Razumljivo je, dakle, Karađorđevići su smatrali crnogorsku dinastiju za opasnu po sebe, jer crnogorska dinastija bješe također ponikla iz srpskog naroda (...) Crna Gora je, isto kao i Srbija, srpska zemlja. I jedna i druga zainteresovane su u nasljeđu zemalja koje do tada bjehu pod Turskom i pod Austrougarskom. Istorijska prava Crne Gore preča su no prava Srbije, kao što će se vidjeti iz ovog memoranduma kad bude riječ o zahtjevima Crne Gore. (...) Plemena srpska, koja se u VII vijeku naseliše na Balkanu, padoše odmah pod vlast Vizantije; samo ovo pleme, koje zauze zemlje današnje Crne Gore, Hercegovine, Boke Kotorske i Skadar, počelo se je od prvog dana svog dolaska, boriti protivu Vizantije, s namjerom da osnuje nezavisnu državu. Poslije dva vijeka, tom plemenu pođe za rukom da stvori prvu srpsku državu (...) Prvijenstvo Zete pred ostalim zemljama srpskim priznalo je i inostranstvo. U XI vijeku, papa Aleksandar II, priznao je Bar kao ’prvostolno mjesto cjelokupne države srpske’ (primaris sedes totius regni serbliani) (...) Kako se Zeta nalazila na samoj granici države, to je središte državno preneseno bilo u Rašku, ali, i za to vrijeme, zajedničkom državom upravljahu Nemanjići, porijeklom Zećani. Mada je srpska država u to vrijeme bila na vrhuncu svoje sile, ipak je Crna Gora očuvala svoju individualnost i, u izvjesnom pogledu, svoju nadmoć. Nasljednik prijestola, prije no što će postati vladarem zajedničke svesrpske države, morao je svoju mladost provoditi u Crnoj Gori, kao vladar Crne Gore (rex juvenis) (...) 1799. godine, sultan Selim veli u svome fermanu: ’’Mi sultan Selim Emar Kan, gospodar neba i zemlje, gospodar istoka i zapada, car careva, dajemo ovo na znanje našim vezirima, pašama i kadijama u Bosni, Hercegovini, Arbaniji i Makedoniji: nikad Crnogorci nijesu potpadali pod našu blistatelnu Portu; zato neka Crnogorci budu dobro primani na granicama našim (...) Vjekovima Crnogorci vodiše krvave ratove protiv ugnjetača srpskog. (...) Blagodareći tim borbama, u današnjoj Crnoj Gori, očuvan je suverenitet ne samo njen, nego i suverenitet cijele države srpske. Na taj način pripada Crnoj Gori i nasljedno pravo nad svim ostalim srpskim zemljama koje padoše pod tuđinsku vlast. Stoga je cio srpski narod u Crnu Goru od vazda gledao kao svoj Pijemont. Ona je to s pravom i zasluživala, s pogledom na njene žrtve i herojske podvige na bojnim poljima, kao i na njen moralni uticaj na cijelo Srpstvo. Već i sama njena egzistencija bješe od ogromna značaja za očuvanje nacionalne svijesti u ostalim djelovima srpskog naroda koji dopadoše ropstva. Srpski narod je tom osjećanju dao izraza na usta jednoga od svojih najvećih pjesnika: ’’Crna Goro, ponosito stenje, Srpske krune ti drago kamenje!’ (...) U Srpstvu Crna Gora je imala istu ulogu koju ima i srce u ljudskom organizmu, jer se iz njenih planina iseljavao višak stanovništva u ostale plodnije krajeve, naročito u Srbiju, čim bi režim turski bivao blaži. Ti iseljenici crnogorski prožeti idejom slobode, a pripadajući onom dijelu našega naroda koji je ne samo fizički nego i umno najljepši dio Srpstva, ulijevali su narodu našem, naročito onom u Srbiji, učmalom usljed dugog robovanja, novu snagu – koja je Šumadiju krenula na ustanak; i Karađorđe i knez Miloš, porijekla su crnogorskog i hercegovačkog (...) Kako je Crna Gora očuvala nezavisnost i suverenitet stare srpske države iz Srednjega Vijeka, i kako je ona uživala potpunu simpatiju svojih sunarodnika, to je Crna Gora i bila, i jeste, pravni nasljednik svih onih zemalja srpskih koje u Srednjem Vijeku sačinjavahu srpsku državu. Mada Crna Gora nikad nije težila za takvim dominirajućim položajem među ostalim zemljama srpskim, ona ipak ima isto onoliko pravo na opstanak, koliko i Srbija.’’
(Iz Memoranduma, koji je 5. marta 1919. godine delegacija Kraljevine Crne Gore podnijela Vrhovnom savjetu velikih sila na Konferenciji mira u Parizu, a kojeg je potpisao Jovan Plamenac)

’’(...)Crnogorci su, po svojim pogledima na svijet, kauzaliste i evolucioniste, a uz to su poštovaoci tradicija. Odlikuju se jakom vjerskom tolerancijom (...) Njihov jezički dijalekt ukras je književnom jeziku cjelokupnog srpskog plemena, a uz to oni su Srpstvu dali najvećeg pjesnika i mislioca (crnogorskog vladara Petra II, pretka današnjeg Kralja Nikole). Oni su prvi u svijetu, u svojoj prijestolnici, osnovali državnu štampariju na godinu dana prije otkrića Amerike (...) Onda nije ni čudo, Gospodine Predsjedniče, što su Crnogorci sa ovakvim preimućstvima bili jedini od svih ostalih plemena srpskih, koji su, poslije doseljenja, u borbi sa istočnim rimskim carstvom, Vizantijom, obrazovali još u IX vijeku nezavisnu svoju državu sa prijestolnicom u Skadru, i koji su tu državnu nezavisnost očuvali sve do današnjih dana. Oni su tvorci srednjevjekovnog kraljevstva i carstva srpskog (...) Nema sumnje, Kralj Nikola je najveća individualnost na Balkanu. Kao pjesnik, on je tvorac one revolucionarne nacionalne himne čitavog srpskog naroda: ’’Onamo ’namo!’’, koju je u neoslobođenim zemljama podjednako gonio kako Carigrad tako i Beč (...) Nastojavao je, da svoje pjesničke ideale putem politike privede u djelo (...) Ali razumije se, ne da se osnuje jedna država po austrijskom metodu, gdje ne bi se osjećali ni Srbi, ni Hrvati, ni Slovenci kod svoje kuće (...) Dok Crnogorac pjeva i veliča narode heroje, i, prije nego što će nešto učinjeti, on vazda pomišlja na to, da li time neće pogaziti svoju zadatu riječ, ili svetinje svojih predaka, sa kojima se iz najstarijih vremena ponosi i naziva. To je ono između ostaloga, što je Crnogorca učinjelo vjekovnim rasadnikom i nosiocem nacionalne političke državne svijesti za cjelokupni srpski narod. Ovaj politički nemoral u Srbiji, koji oličava u sebi već jedan sistem, došao je u glavnom i otuda, što se poslije oslobođenja Srbije ispod Turaka varoško stanovništvo zateklo tu, i što se je kao bogatije i špekulativnije, nametnulo odmah za političkog vođu srbijanskom narodnom seljačkom staležu. To varoško stanovništvo, u toliko se je smatralo kao srpsko, što je bilo vjere hrišćanske i što je u Srbiji živjelo, inače ono vodi, po krvi, porijeklo cincarsko (starih Tračana), odrođeno grčko i odrođeno bugarsko, ili je, pak, što je najgore mješavina između ove tri. Otuda, dočepavši se jednom vlasti, oni su stvorili u politici Srbije manje više jedan politički sistem, na čelu kojeg stoji Pašić i kumpanija, ništa ne važe u njegovim prohtjevima. On je toliko podal pred jačim, da to prelazi u pravi kukavičluk najgore vrste, a pred slabijim on je brutalan i bezobzirno nasrtljiv. On nema otmenosti ni trunke društvenog kavaljerstva (...) Otuda Crna Gora, braneći svoju državnu individualnost i svoja prava, brani tijem i jedan čitav pogled na svijet o uzvišenoj karakternosti i moralnosti narodnoj. Dati mogućnost, da zadobiju političku hegemoniju u srpskom narodu Srbi Povardarci, Pomoravci i Podunavci nad Srbima iz Karsa (...), čiji je danas jedini politički predstavnik Crna Gora, to bi značilo omogućiti stvaranje jedne etničke dekadence na štetu cjelokupnog bića srpskog naroda. To hoće Srbija, na čelu sa g. Pašićem i njegovim pristalicama (...) Što se tiče prava nasljeđa nad srpskim zemljama, u opšte, Crna Gora, kao srpska država, ima na tim zemljama mnogo preče pravo nego Srbija. Crna Gora je osnovatelj srpske države. Ona je ta koja je u srednjem vijeku, u borbi sa Vizantijom prva i ujedinila gotovo sve srpske zemlje pod svojim državnim skiptrom (...)’’
(Iz Memoranduma crnogorske vlade predsjedniku SAD Vudru Vilsonu, objavljenog u 76. broju ’’Glasa Crnogorca’’, za 1919. godinu, koji je potpisao predsjednik vlade Jovan Plamenac)

Након што је Влада СХС дала амнестију вођама и учесницима Божићне побуне, и након што се највећи број избјеглих вратио у земљу, Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда 30. октобра 1926. године, и у записнику, између осталог, пише:
''Да ли сте били, како се каже у иследном акту с Цетиња, Министар такозване црногорске владе у Pиму, а у времену ових злочина и које сте протфеље имали?

Није никада ниједне црногорске владе постојало у Pиму, ни уопште у Италији. Сjедиште црногорске владе било је само у Француској, у Неји, код Париза. Једино је сједиште наше војске било у Италији, у Гајети (...) Није моја влада била ''такозвана'' црногорска влада, како говори г. исљедник, него је она била влада једне суверене државе, пошто суверенитет Црне Горе није ишчезао са Подгоричком скупштином (...) Стална историјска била је жеља народа Црне Горе, да се подигне велико и уједињено Српcтво. Никада није замишљао Српство без Србије одкад је она ускрсла као слободна држава (...) Што се пак тиче уједињења са Србијом Краљ Никола је чак и своја права уступао само да се оствари тај велики народни идеал – ослобођење и уједињење српског народа. (...) Није ли постојао и повјерљиви споразум у години 1912. између владе црногорске и србијанске: чим обје српске војске – црногорска и србијанска – побједоносно уђу у освојени Скадар, да се прогласи уједињење између обије српске Краљевине. Али, како је србијанска војска напустила Скадар прије његовог освојења, и отишла на Брегалницу противу Бугара, гдје је послије освојена Скадра похитала и црногорска војска, да проспе своју крв и овдје у одбрани заједничких интереса (...) Сви ми, било да смо били на пријестољу, или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу, кад су пале Централне Силе – у години 1918. само, што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем (...)''

(извор: Централна библиотека на Цетињу, легат др Пера Шоћа, кутија 7, фасц.33, пред.21/2)

***

У полемици између некадашењег предсједника црногорске владе у егзилу Јована Пламенца и бјелаша Pиста Јојића, 31. децембра 1925. године у листу ''Балкан'', Пламенац каже: ''(...) Ја сам се борио за васпоставу Црне Горе из моралних и политичко-економских интереса нашег народа и цијеле наше нације. Стајао сам на челу те борбе као вјеран војник и одан син Црне Горе до потоњег издисаја моје херојске Отаџбине и мога мученичког старог Краља, који је кроз толика мучна деценија хрвао мачем и пером за остварење идеала српског народа (...) Ја сам, као државник, стварао и подизао Српство, а г. Јојић га је рушио. За чији је рачун то вршио он то сам зна (...) Г. Јојић се стално у својој интерпелацији позива на Подгоричку Народну Скупштину. Али одлуке такозване Подгоричке Скупштине немају никакве вриједности, нити са државно-правног становишта, нити са интернационалног права. Позивати се на овакву Скупштину, то значи не само вријеђати част, понос и српске патриотске осјећаје Црне Горе и Шумадије него и распаљивати мржњу и подизати Хималаје између та два народна дијела; а то је опасна ствар, јер су раније Црногорци и Шумадинци имали само спољни национални проблем а данас имају и унутрашњи. Ни један далековиди државник не смије ово губити из вида (...).''

***

Neposredno pred smrt, Jovan Plamenac je sačinio testament, 14. maja 1943. godine, u kojem između ostalog stoji:

''Rođen sam 10. marta 1879. godine u Boljevićima, u kapetaniji crmničkoj, u Crnoj Gori, od oca Simona Markišina Plamenca, bišeg oficira crnogorske vojske i majke Jovane Petra Đuraškovića iz Oćevića. Sve što je mogao jedan običan smrtnik postići i doživjeti u društvenoj hijerarhiji, postigao sam i doživio sam, i to veoma rano, još u mojim mlađim godinama. Po struci sam bio profesor apstraktne filozofije. Bio sam školski nadzornik; narodni poslanik u nizu izbornih skupštinskih perioda, državni savjetnik, ministar raznih resora, predsjednik Narodne Skupštine, vrhovni komandant crnogorske vojske, predsjednik vlade i vršilac dužnosti kraljevske vlasti itd. Pri mome javnom radu rukovodila me je osobita ljubav koju sam gajio od prvih dana moje mladosti prema Crnoj Gori i prema mojoj naciji. Za vrijeme perioda moje političke vladavine, Kraljevina Crna Gora doživjela je jedan čitav preporod ekonomski i politički. A moja nacija, na čelu sa Crnom Gorom i Srbijom, doživjela je u ovom istom periodu, blagodareći i mojoj ogromnoj državničkoj inicijativi, najveći nacionalni trijumf, počinjući sa konačnom osvetom Kosova i oslobođenjem Srpskog naroda ispod tuđinskog ropstva.''
(Legat dr Pera Šoća, Centralna biblioteka Cetinje, kutija 7, fascikla 33)

***

Na osnovu svega navedenog, dolazimo do paradoksalne argumentacije neo-drljevićevaca kako je Jovan Plamenac kazao, u Narodnoj skupštini: ''Mi smo se Crnogorci samo u velikim istorijskim događajima ispoljavali da smo Srbi, ali u mirnom istorijskom toku mi smo uvijek neopredijeljeno pleme u narodnosnom smislu. Imao sam dodira, gospodo, sa našom braćom Dalmatincima, Hrvatima, Rusima i drugim i oni o nama sude kao Crnogorcima, kao o posebnoj naciji.'' Da li možemo zaključiti da je konstatacija o ''narodnoj neopredijeljenosti'' na ovaj način afirmacija crnogorske narodne posebnosti? I da li je to onaj ''neopredijeljeni'' Plamenac, koji je 1912. godine, kao pravaški prvak, ustvrdio: ''Kakve dinastije, kakve diobe sfera i interesa, nama treba jedna srpska država... Šta je ovo? Zar je ovo država? Pa to je umiranje. Zar ova država postoji samo za to da ja budem ministar ili da se neko širi na kolima ili na konju cetinjskim ulicama. Mi nećemo dinastičku i separatističku politiku, mi hoćemo opštesrpsku... Ja vidim konkretno Veliku Srbiju i niko me ne može uvjeriti da sad tome nije vrijeme.'' (izvor: Živko Andrijašević, Nacija s greškom, Cetinje 2004., str. 16)